kratke toljage koje imaju moć da se kao strele vinu iz ruke onoga ko ih koristi. Prva toljaga pogađa Jama u rame, ali on ne pada. Druga ga udara u čelo i »Kraljević additional« se ruši na zemlju. Baal ga tada do tuče, a boginja Athirat traži od njega da raskomada i razbaca Jamovo telo.32 Jam je istovremeno prikazan kao »bathroom« i kao »demon«. On je »voljeni Elov« sin i, kao bog, on poput drugih članova panteona prima žrtve. S druge strane, on je i vodeno čudovište, sedmoglavi zmaj, »Kraljević much more«, praizvor i epifanija Podzemne vode. Borba ima više mitoloških značenja. S jedne strane, na planu sezonske i zemljoradničke ikonografije Baalova pobeda označava pobedu »kiše« nad »Morem« i Podzemnom vodom; kišni ritam, koji predstavlja kosmičku normu, zamenjuje jalov i haotični beskraj »Mora« i katastrofalnih poplava. S Baalovom pobedom trijumfuje vera u poredak i postojanost godišnjih doba. S druge strane, borba protiv vodenog Zmaja prikazuje uzdizanje jednog mladog boga kao pobednika i, prema tome, novog vrhovnog vladara panteona. Najzad, u toj epizodi možemo prepoznati osvetu prvorođenog sina (Jama) protiv uzurpatora koji je uškopio i zbacio sa prestola svoga oca (Ela).83 Takve su borbe egzemplarne, odnosno, mogu se beskonačno ponavljati. Zbog toga se Jam, iako ga je Baal »ubio«, ponovo javlja u tekstovima.

Boginja-Majki, ali, ne gubeći pri tom svoja najstarija i najosobenija obeležja: da istovremeno bude gospodarica i divljih životinja, i lovaca, i devojaka. Počev od Homera, njen lik počinje da se jasnije ocrtava: Artemida vlada sakralnošću divljeg života, koji poznaje plodnost i materinstvo, ali ne i ljubav i brak.

U najstarijim slojevima kulture živ et i kao ljudsko biće samo je po sebi religiozni čin, jer prehranjivan je, seksualni život i rad imaju sakramentalnu vrednost. Drugim recima, biti — ili čak, postati — čovek znači biti »religiozan« (isto, str. nine). Razmatrao sam dijalektiku sakralnog i njegovu morfologiju u kasnijim publikacijama, od Istorije religija (Traité d'Histoire des Religions, 1949) pa sve do male knjige koja se odnosi na Australijske religije (Religions australiennes, 1972). Ova knjiga je zamišljena i priređena iz drugačije perspektive. S jedne strane, analizirao sam ispoljavanje svetog hronološkim redom (gde je važno da se ne zameni »doba« nekog religioznog shvatanja sa datumom prvog dokumenta koji o njemu svedoči); s druge strane, a u onoj meri u kojoj je to dopuštala dokumentacija — insistirao sam na krizama vezanim za utemeljenost i, naročito, na kreativnim momentima različitih tradicija. Ukratko, pokušao sam da osvetlim najvažnije priloge istoriji religijskih ideja i verovanjâ.

Reč je o sasvim jednostavnim ceremonijama: o prinošenju žrtava i biljnih ponuda, two a za »sakramente«, o obrednim kretnjama koje je gospodar kuće pratio šaputanjem method. Od svih »sakramenata«, upanajana je sigurno najznačajniji. Ovaj obred je homologan sa inicijacijama polne zrelosti koje su svojstvene drevnim društvima. Atharvaveda XI, 5, three, gde je prvi one Njihov broj je promenljiv. Najznačajniji je hatr ili »izlivač more info žrtve« (up. avestsko zaotar, »sveštenik«); on kasnije postaje prvorazredni recitator. Adhvarju je odgovoran za prinošenje žrtve, on se kreće, održava vatru, upotrebljava posude, itd. Brahman, predstavnik svete moći koju označava njegovo ime (brahman u srednjem rodu), tihi je nadzornik kulta. Sedeći u sredini prostora, pravi »lekar žrtve«, on će se umešati jedino ako se napravi neka greška, izvršavajući pri tom neophodno okajanje. Brahman prima polovinu novčane naknade, što potvrđuje njegov značaj. two Jed&n deo žrtava ikoje su bile bačene u vatru, Agni je prenosio bogovima. Ostatak su jeli prinosioci žrtve, učestvujući tako u jedenju božanske hrane.

Ali Mitra je takođe i bathroom rata koji se pokazuje žestok i okrutan (on svojim buzdovanom vazrom besno uništava daeve i bezbožnike, a ta ga osobina približava Indri); on je isto tako i bathroom sunca koji je povezan sa Svetlošću (ten : 142), on ima hiljadu ušiju i deset hiljada očiju (ten : 141), što znači da je svevideći i sveznajući, kao svaki bog — vrhovni vladar, a pored toga je_i univerzalni pribavljač koji osigurava plodnost polja i stada (ten : sixty one i dalje). U istoriji religija to je uobičajena pojava: nekom božanstvu se pripisuju brojni, i ponekad međusobno orotivurečni prestiži s ciljem da se zadobije »totalitet« koji je neophodan za njegovo, trenutno ili trajno, uzdizanje u položaj velikih bogova. Ahura Mazda i Ameše Spente podižu Mitri kuću iznad planine Hara, odnosno, u duhovnom svetu koji se nalazi iznad nebeskog svoda (ten : 49—52).forty six Mitra se ipak žali Gospodu da njega, iako je zaštitnik svih stvorenja, ne slave u molitvama, kao što se slave drugi bogovi (10 : fifty four). On verovatno dobija kult koji je tražio jer nastavak himne prikazuje Mitru na kolima koja vuku beli konji (62 i dalje), ili kako noću, u pratnji Sraoše i Rašnua, obilazi zemlju i tamani daeve (ninety five—a hundred and one) ili progoni one particular koji ne poštuju ugovore (104—111). Još su značajnije etape uzdizanja Mitre u rang vrhovnog boga. Najpre Ahura Mazda posvećuje Haomu za Mitrinog sveštenika, a potom mu Haoma iskazuje obožavanje (88), odnosno prinosi mu žrtve.

75. Kosmogonije i metafizika Vedske himne neposredno ili samo nagoveštavajući prikazuju više kosmogonija. Reč je o prilično rasprostranjenim mitovima, potvrđenim u različitim slojevima kulture.

Njegovo se ime ne nalazi kod Homera. Što poništava blagodeti deobe; jer bi se ljudi,_ primorani da jedu presno meso i bez mogućnosti da prinesu žrtve bogovima, vratili u stanje divljih životinja. 17

»neka stvar« što se može protumačiti kao uškopljenje »Oca bogova«. Pretpostavka je prihvatljiva ne samo zato što su Uran i huritsko/hititski bathroom Anu uškopljeni u sličnim borbama za vrhovnu vlast već i stoga što El, i pored neprijateljstva koje pokazuje prema Baalu, nikada nije pokušao da povrati svoj vrhovni položaj, čak ni onda kada je doznao da je Mot ubio Baala.28 Na drevnom istoku, naime, takva vrsta osakaćenja je žrtvu isključivala iz vrhovne vlasti, štaviše, osim teksta ^ 56 u kojem El dokazuje svoju muževnost rađajući bogove-planete, ugaritski tekstovi ga mahom prikazuju kao nemoćnog. To objašnjava njegovo pokorno ponašanje puno oklevanja, ali isto tako i činjenicu da mu Baal preotima ženu. Otimajući Elu presto na brdu Sapan, Baal ga primorava da pobegne na kraj sveta, »u izvorište Reka, u jamu Bezdana« koji će ubuduće biti njegovo prebivalište. 29 El jadikuje i preklinje rodbinu da mu pomogne. Jam je prvi koji ga čuje, i daje mu da popije jedno jako piće. El ga blagosilja, nadeva mu novo ime i proglašava ga za svog naslednika. Pored ostalog, on obećava da će mu podići dvor; takođe, podstiče ga da otera Baala s njegovog prestola. Tekst koji opisuje borbu Jama i Baala ie isprekidan prazninama. Iako izgleda da je sada Jam vladar, El se s većinom drugih bogova nalazi na nekoj planini ali to, očigledno, nije više brdo Sapan. Pošto je Baal uvredio Jama izjavom da se oholo uzdigao na njegov položaj i da će biti uništen, Jam šalje svoje glasnike i traži da se Baal preda.

sadrži simboličnu reaktualizaciju stvaranja — i obreda kraljeve »smrti i vaskrsenja« postojao određeni odnos.six Posle Solomonove smrti, carstvo se pocepalo na dva dela: na severni, Izrailj, i južni, Judu. Pošto je Zavetni kovčeg ostao u Jerusalimu, a plemena sa severa nisu imala pristup u zajedničko svetilište, Jerovoam, prvi automobile Izrailja, sagradi dva svetilišta u Vetilju i u Danu, gde je Jehova bio obožavan u obličju dva zlatna teleta (Prva knjiga o carevima twelve : 28—29). Moguće je da su tauromorfni kipovi služili kao sedište nevidljivog boga. Reč je ipak o kanaanskom uticaju, koji je kršio zabranu predstavljanja likova, i ta je novina, koja ide do otpadništva, povećala neslogu između dva carstva.

Afroditi (I, 9) prikazuje kako boginja ljubavi nema moći nad Atenom. Homer i Hesiod nazivaju je Palada, »Devojka«, a u Atini je »Devica« (Partenos). Ali, Atena je drugačiji tip boginje unit od Artemide: ona ne izbegava muškarce, ne drži ih na udaljenosti. Vezuje se prijateljstvom za Odiseja i štiti ga jer mu se divi zbog njegove snažne ličnosti i mudrosti: on je »vrlo razborit« čovek (polimetis), jedini koga se usuđuju uporediti sa Zevsom (Ilijada II, 169, 407, 636). U Teogoniji (896) Hesiod smatra da je Atena »jednaka svome ocu po snazi i razboritoj mudrosti«. Jedina ona među stanovnicima Olimpa nema majke. Homerska himna (I, nine i dalje) ukratko podseća na to da ju je Zevs rodio iz sopstvene glave, ali Hesiod pripoveda celi mit: Zevs je Metidu, boginju razboritosti, progutao već noseću, a Atena se rodila izišavši kroz lobanju svoga oca (Teogonija 886 i dalje; up. § 84). U ovoj epizodi je uočljiv naknadni dodatak; izvorni mit jednostavno pominje pojavljivanje Atene na vrhu planine Olimp. Ali Oto s razlogom naglašava drevni, »divljački« karakter teme gutanja. 33 Kakvo god bilo njeno poreklo, mit o čudnovatom Ateninom rođenju održava i potvrđuje njene vrlo bliske odnose sa Zevsom. »Ja sam potpuno okrenuta Ocu«, priznaje ona u Eumenidama (736). U Odiseji (XIII, 297), ona poverava Odiseju: »A ja sam med bozima svima na glasu / svojom pameću bistrom« (métis) i svojom spretnošću.

sazidao je sebi jednu kuću i stvorio Vritru kao neku vrstu krova ali i zidova za to prebivalište. Unutar boravišta koje je okruživao Vritra, postojali su Nebo, Zemlja i Voda.33 Indra raskida ovu iskonsku monadu, slamajući Vritrin »otpor« i nepokretnost. Drugim recima, svet i život mogli su biti rođeni jedino usmrđivanjem nekog prvobitnog bezobličnog Bića. Ovaj mit je u bezbrojnim varijantama vrlo rasprostranjen, a u samoj Indiji pronaći ćemo ga u komadanju Puruše od strane bogova i u Prađapatinom samožrtvovanju. Ipak, Indra nije obavio žrtveni obred nego je kao ratnik ubio egzemplarnog protivnika, iskonskog zmaja, otelotvorenje »otpora« i nepokretnosti. Mit je višeznačan: pored kosmogonijskog značenja, tu ima i »naturističkih« i »istorijskih« vrednosti.

Univerzuma. Kralj je imao središnju ulogu, jer je on, na neki način, kao i svaki prinosilac žrtve šrauta, u sebi sadržavao Kosmos. Različitim fazama obreda, postizao se sukcesivno povratak budućeg kralja na stanje embriona, njegovo jednogodišnje dozrevanje i njegovo ponovno mistično rođenje kao Kosmokratora, koji je istovremeno poistovećen s Prađapatijem i s Kosmosom. »Embrionalni period of time« budućeg vladara odgovarao je procesu sazrevanja Univerzuma, i vrlo je verovatno da je izvorno bio povezan s dozrevanjem žetve. Druga faza obreda završavala se stvaranjem novog vladarevog tela: to je bilo simbolično telo, koje se dobijalo bilo posle mističnog venčanja kralja s kastom bramana ili s narodom (taj mu je brak omogućavao da se rodi iz njih kao iz materice), bilo posle sjedinjenja muške vode za ženskom, ili posle sjedinjenja zlata — koje označava plamen — i vode. Treću fazu je činio niz obreda preko kojih je kralj postizao vrhovnu vlast nad tri sveta; drugim recima, on je otelovljavao Kosmos, a istovremeno je postajao Kosmokrator.

Izuzev nekoliko poglavlja, u ovoj se knjizi ponavlja ono najhitnije iz predavanjâ o istoriji religije koje sam držao od 1933. do 1938. na univerzitetu u Bukureštu, na Školi visokih studija 1946. i 1948. i zatim, od 1956. na Čikaškom univerzitetu. Pripadam onoj vrsti istoričara religija koji se, kakva god bila njihova »specijalnost«, trude da prate napredak do kojeg se došlo u srodnim oblastima i ne ustežu se da studente upoznaju s različitim problemima koje postavljaju druge self-control. Smatram, najzad, da svako istorijsko proučavanje podrazumeva izvesnu bliskost sa opštom istorijom; prema tome, ni najstroža »specijalizacija« ne oslobađa naučnika obaveze da svoja istraživanja postavi u perspektivu opšte istorije.

Očigledno, treba voditi računa o činjenici da vedski tekstovi prikazuju religiozni sistem jedne svešteničke elite koja je služila vojnoj aristokratiji; preostali deo društva — odnosno većina, vajšje i sudre — verovatno su delili verovanja i ideje analogne onima koje susrećemo dve hiljade godina kasnije, u hinduizmu. 18 Himne ne odražavaju sveukupnost vedske religije; one particular su bile sastavljene za auditorijum koji se na prvom mestu bavio ovozemaljskim dobrima: zdravljem, dugovečnošću, velikim brojem sinova, mnoštvom stoke, bogatstvom. 19 Otuda je verovatna pomisao da su neki religiozni koncepti, koji će kasnije postati široko prihvaćeni, u vedsko doba već bili uobličeni. Stvaralačka snaga indijskog duha, o kojoj smo upravo govorili, izražava se pre svega u procesu simbioze, asimilacije i revalorizacije koji dovodi do arijanizacije Indije i, kasnije, do njene hinduizacije. Taj proces, koji je trajao više hiljada go17 Up. A. K. Comaraswamy, The Rigveda as Land-nâma-bok, str. sixteen; M. Eliade, Le mythe de l'éternel retour, str. 22. eighteen Up. Louis Renou, Religions of historical India, str. six. 19 Što podseća na stanje grčke religije u homersko doba; spevovi su namenjeni vojnoj eliti koje se malo ili nimalo ne tiču tajne kosmičke plodnosti i postegzistencije duše, što su, opet, tajne koje određuju religioznv delatnost njihovih supruga i njihovih podanika.